Pro­fe­sor dok­tor Alek­san­dar Mi­la­no­vić odr­žao je pre­da­va­nje pod na­zi­vom „Po­gled na 1847. go­di­nu iz dru­ga­či­jeg ugla” u po­ne­dje­ljak (6. 11. 2017) u sve­ča­noj sa­li Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću. Pre­da­va­nje je or­ga­ni­zo­va­no u sklo­pu Da­na Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri. Or­ga­ni­za­to­ri su, osim Ma­ti­ce, i Stu­dij­ski pro­gram za srp­ski je­zik i ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Nik­ši­ću i Am­ba­sa­da Sr­bi­je u Cr­noj Go­ri, a ured­nik i mo­de­ra­tor pro­gra­ma je bio doc. dr Go­ran Ra­do­njić.
Je­dan od vo­de­ćih srp­skih lin­gvi­sta sa Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, pro­fe­sor Mi­la­no­vić, uka­zao je na ne­ke ma­nje po­zna­te ili čak ši­roj jav­no­sti uop­šte ne­po­zna­te de­ta­lje u ve­zi s pre­lom­nom 1847. go­di­nom i Vu­ko­vom re­for­mom. Nik­šić­ki pro­fe­so­ri i stu­de­ni­ti ima­li su pri­li­ku da ču­ju ono što je pro­fe­sor Mi­la­no­vić iz­la­gao u Be­o­gra­du u fe­bru­a­ru 2017. go­di­ne u okvi­ru Re­pu­blič­kog zim­skog se­mi­na­ra za na­stav­ni­ke i pro­fe­so­re srp­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti. Na­i­me, on je pod­sje­tio na če­ti­ri va­žna dje­la ob­ja­vlje­na 1847 – Vu­kov pre­vod No­vog za­vje­ta, Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac”, „Pe­sme” Bran­ka Ra­di­če­vi­ća i Da­ni­či­ćev „Rat za srp­ski je­zik i pra­vo­pis”. Me­đu­tim, uka­zao je i na pro­pu­ste ko­ji se či­ne u obra­zov­nom si­ste­mu i či­nje­ni­cu ka­ko se uče­ni­ci­ma, pa i stu­den­ti­ma, ri­jet­ko kad pre­do­ča­va da Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac” (iako su nam do­stup­na fo­to­tip­ska i di­gi­ta­li­zo­va­na iz­da­nja) za­pra­vo ni­je štam­pan vu­kov­skom gra­fi­jom i or­to­gra­fi­jom, iako je pi­san na na­rod­noj osno­vi. Ta­ko­đe, za­ne­ma­ru­je se či­nje­ni­ca da Ra­di­če­vi­ća po­e­zi­ja obi­lu­je broj­nim voj­vo­đan­skim di­ja­lek­ti­zmi­ma, kao i to da je i sam Vuk u pre­vod No­vog za­vje­ta uno­sio mno­ge sla­ve­ni­zme. S dru­ge stra­ne, da­na­šnjoj jav­no­sti je ne­po­znat ple­me­ni­ti Jok­sim No­vić, autor „La­za­ri­ce” ili „Bo­ja na Ko­so­vu”, knji­ge ob­ja­vlje­ne u No­vom Sa­du iste te 1847. go­di­ne. U to vri­je­me No­vić je bio ve­li­ki pri­sta­li­ca Vu­ka Ka­ra­dži­ća, da je čak bio spre­man da se od­rek­ne iden­ti­te­ta ka­ko bi nje­go­ve pje­sme bi­le uvr­šte­ne u Vu­ko­vu zbir­ku na­rod­nih pje­sa­ma. U svo­jim de­se­te­rač­kim pje­sma­ma opo­na­šao je na­rod­ne pje­sni­ke-pje­va­če, ali bez ob­zi­ra na ve­li­ku po­pu­lar­nost ko­ju je uži­vao u svo­je vri­je­me, ka­sni­je je za­bo­ra­vljen bu­du­ći da nje­go­va po­e­zi­ja ni­je ima­la ve­li­ki umjet­nič­ki kva­li­tet. Ta­ko­đe, iako je po­dr­ža­vao Vu­ka, u nje­go­vom ra­du se vi­di da se ipak ni­je ta­ko la­ko od­ri­cao tra­di­ci­je i da je bio na ne­ki na­čin pu­ri­ta­nac bu­du­ći da je kao ne­po­zna­te ri­je­či na­vo­dio tur­ci­zme ko­ji su u to vri­je­me bi­li već op­šte­po­zna­ti.
Pro­fe­sor Mi­la­no­vić je na­gla­sio i zna­čaj za­bo­ra­vlje­nog pr­vog na­uč­nog ča­so­pi­sa kod Sr­ba – „Glasnika Dru­žtva srb­ske slo­ve­sno­sti” – či­ji je pr­vi br­oj ob­ja­vljen 1847, a štam­pan je u Be­o­gra­du. Ovo dru­štvo, osno­va­no 1841, za­pra­vo je bi­lo za­če­tak aka­de­mi­je na­u­ka, a oku­plja­lo je vo­de­će in­te­lek­tu­al­ce tog vre­me­na, ka­ko vu­kov­ce ta­ko i, uslov­no re­če­no, an­ti­vu­kov­ce. Glav­ni osni­vač je bio Jo­van Ste­ri­ja Po­po­vić, ko­ji se za­la­gao za knji­žev­ni je­zik na na­rod­noj osno­vi, ali ople­me­njen cr­kve­no­slo­ven­skim ele­men­ti­ma. Osim Ste­ri­je, či­ji su sta­vo­vi bi­li bli­ski do­si­te­jev­skim, čla­no­vi Dru­žtva su bi­li i vu­kov­ci – Nje­goš, Da­ni­čić, pa i sam Vuk Ka­ra­džić. Bez ob­zi­ra na sprem­nost na di­ja­log o otvo­re­nim pi­ta­nji­ma u ve­zi s knji­žev­nim je­zi­kom, ali i bez ob­zi­ra na ide­je o štam­pa­nju reč­ni­ka si­no­ni­ma, reč­ni­ka pro­vin­ci­ja­li­za­ma itd, Vuk je do kra­ja imao ne­ga­ti­van stav o ra­du Dru­žtva, tvr­de­ći da nje­go­vi čla­no­vi pr­vo tre­ba da na­u­če knji­žev­ni je­zik pa tek on­da da o nje­mu su­de. Pro­fe­sor Mi­la­no­vić je uka­zao i na još je­dan za­ni­mljiv i ma­nje po­znat de­talj u ve­zi s 1847. go­di­nom – tj. da je te go­di­ne i Ma­ti­ca srp­ska ras­pi­sa­la kon­kurs za ob­ja­vlji­va­nje srp­ske gra­ma­ti­ke. Ra­do­vi, tj. ru­ko­pi­si, sla­ti su ano­nim­no, a o kon­kur­su je od­lu­či­vao je­dan od vo­de­ćih sla­vi­sta tog vre­me­na – Jo­zef Pa­vel Ša­fa­rik. Na­rav­no da na adre­su ni­je sti­gao ni­je­dan Vu­kov rad bu­du­ći da nje­go­ve ide­je ta­da još uvi­jek ni­su na­i­šle na odo­bra­va­nje u Ma­ti­ci srp­skoj. Op­šte­po­zna­to je i da je Sa­va Te­ke­li­ja za­vje­štao svo­ju cje­lo­kup­nu imo­vi­nu Ma­ti­ci pod uslo­vom da se u njoj ni­šta ne ob­ja­vlju­je što je u skla­du Vu­ko­vim mo­de­lom knji­žev­nog je­zi­ka. Ipak, na kon­kur­su je po­bi­je­dio Jo­van Su­bo­tić, tj. nje­go­va gra­ma­ti­ka ko­ja je ima­la vu­kov­sku osno­vu. Su­bo­tić je u svom ru­ko­pi­su prak­tič­no nor­mi­rao srp­ski knji­žev­ni je­zik, po­čev­ši od ći­ri­li­ce pa do gra­ma­tič­ke struk­tu­re. On je te pre­lom­ne 1847. go­di­ne u svom na­cr­tu gra­ma­ti­ke pri­hva­tio sva Vu­ko­va slo­va i do­dao još jat u azbu­ku. Mi­la­no­vić je is­ta­kao i da se če­sto ne­pra­ved­no na­vo­di da je tvo­rac ove ide­je Jo­van Ste­jić, ko­ji je ovu kon­cep­ci­ju pre­u­zeo od Su­bo­ti­ća i obje­lo­da­nio je dvi­je go­di­ne ka­sni­je – 1849. Me­đu­tim, Su­bo­ti­će­va gra­ma­ti­ka je u tom pe­ri­o­du oče­ki­va­no osta­la u ru­ko­pi­su. Osim ta­da­šnjeg zva­nič­nog sta­va Ma­ti­ce na to je mo­gla uti­ca­ti i či­nje­ni­ca da je već 1850. bi­la ob­ja­vlje­na i Da­ni­či­će­va gra­ma­ti­ka.
Uka­zu­ju­ći na sta­vo­ve po­je­di­na­ca a po­tom i na in­sti­tu­ci­o­nal­nu bor­bu u ve­zi s kon­cep­ci­jom srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka, pro­fe­sor Mi­la­no­vić je na vr­lo za­ni­mljiv na­čin još jed­nom po­tvr­dio da je 1847. go­di­na za­i­sta bi­la pre­lom­na, a da su ne­ka od tih va­žnih pi­ta­nja i dan-da­nas otvo­re­na, pa se i da­lje pi­šu po­le­mič­ki tek­sto­vi o Vu­ku i nje­go­voj re­for­mi. J. Ga­zdić